Андреј Макин, Књига вечних кратких љубави, Paideia, 2011.
Књигу вечних кратких љубави истакнутог француског писца руског порекла Андреја Макина (Краснојарск, 1957), најбоље нам препоручују остварења овог аутора публикована на српском језику од 1996. године до данас. Захваљујући преводиоцу Анђи Петровић, која је са француског превела једанаест од укупно дванаест Макинових књига објављених код нас, овдашњи читалац је, из године у годину, могао значајно да обогати своје читалачко искуство делима изузетне суптилности и уметничке снаге. Таква прилика засигурно ће му се указати и уколико буде одлучио да своје драгоцено читалачко време посвети овом штиву насталом као побуна против света у којем је мржња правило, а љубав необична аномалија.
Роман започиње оквирном причом у којој приповедач описује свој сусрет са Дмитријем Ресом, човеком који је читав свој кратки боравак на овом свету посветио двема скоро подједнако трагичним љубавима. По тој двострукој оданости и скоро нестварној верности идеалима из младости, памтили су га малобојни савременици, међу којима је и сам приповедач. Рес, неупадљиви човек који читавог живота није успео да заснује чврсте везе са околином, у младости је, скоро наивно и без јасног политичког опредељења, дошао у сукоб са влашћу. У жељи да од прогона режима заштити вољену девојку, он у потпуности прихвата кривицу за дело који су заједнички починили. Тек на издржавању затворске казне, у нељудским условима, Макинов јунак се јасно суочава са стварним, страшним лицем тоталитаризма и сазрева у бескомпромисног противника владајућег режима. Након тог страшног искуства, он ће постати непоколебљиви опозиционар и скоро читав живот провешће по логорима и кажњеничким колонијама, не престајући при том да негује успомену на жену коју је бесповратно изгубио. Позну спознају да је само живот вредан живота, до које долази помиривши се са свим својим међусобно уланчаним поразима, Рес изриче у предосећању скорог краја: постоје и они довољно паметни да се зауставе у уличици као што је ова и да посматрају како пада снег, да гледају сијалицу што се пали иза једног прозора, да удишу мирис шуме која гори. Само безначајна мањина између нас уме то да доживи. Подстакнут његовом исповешћу, приповедач из властитог сећања одабира управо такве кратке а вечне љубави, одсјаје прошлости, гестове нежности који су дали правац читавом живљењу, тренутке у којима је лепота надјачала све остало, надахњујући читаоца лириком и стрпљивом снагом љубави која допире са сваке странице овог дела.
Тренуци проведени над овим романом Андреја Макина подсећају нас на оно у чему се и огледа највећа моћ књижевности. Ако још увек можемо да се препустимо часу у коме кап росе клизне са влати, у коме се осмехне дете или се преломи сунчев зрак, значи да смо обдарени најчудеснијом од свих способности, значи да умемо да уживамо у лепоти света. То посве сигурно живљим чини чувено завештање Фјодора Михајловича Достојевског да ће управо лепота и спасити свет. То веровање даје нашим животима највиши смисао и крепи све оне који јесу значајна мањина, и који, упркос свему што се догађа, у речи великог Макиновог претходника беспоговорно верују.
Оливера Недељковић