Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Књига о Дијани Будисављевић

Књига о Дијани Будисављевић, Бошко Ломовић, Београд, Свет књиге, 2013 (Едиција Векови)

Полазила сам од стајалишта
да мој живот није вреднији
од живота недужно прогоњених…

Knjiga-o-Dijani-BudisavljevМалобројни знају за Дијану Будисављевић (1891-1978) и њен херојски подухват у Другом светском рату, а још је мање оних који су се усуђивали да о томе јавно проговоре. Мада се 20. августа 2013. године навршило 35 година од Дијаниног упокојења, лик и учинак ове храбре жене званична историографија готово да и не бележи, а осим ретких изузетака, доследно је заобилазе и уџбеници историје, публицистичка дела, друштвено вредновање… Ниједан вртић, школа, удружење ни хуманитарна установа не чувају у свом називу њено име, које је из таме заборава изронило читавих шест деценија после Другог светског рата, када су Хрватски државни архив у Загребу и Спомен-подручје Јасеновац 2003. године објавили Dnevnik Diane Budisavljević на 306 страна (са немачког језика превела њена унука Силвија Сабо). Овај драгоцени историјски извор о настанку, развоју и току „Акције Дијане Будисављевић“, несумњиво једне од највећих хуманитарних акција током Другог светског рата, вођен је од 23. октобра 1941. до 1. октобра 1945. године. У Дневнику су изнета углавном лична запажања и доживљаји, искрено и без патетике, предрасуда, идеолошких уверења или осуђивања потенцијалних криваца. Ипак, сећање на ову изузетну жену затомљено је, а у библиотекама Србије чувају се свега два примерка њеног Дневника – у Библиотеци Српске патријаршије у Београду и Библиотеци Матице српске у Новом Саду.

Својим личним подухватом, ова Мајка Храброст спасла је од усташке каме, испред врата крематоријума, од глади и болести 15.536 српске деце са Козаре, Кордуна и славонских села… На жалост, 3.254 деце умрло је током спасавања или одмах по напуштању логора, исцрпљено тортуром, глађу и болешћу, а 12.282 избављене деце преживело је рат. Доводећи у животну опасност чак и своју породицу, користила се чињеницом што је Аустријанка и угледом своје породице у загребачким круговима, те јој се у овом јединственом и немерљивом подвигу придружује више од стотину сарадника и помагача, ризикујући сопствену безбедност и егзистенцију (многи су платили главом), како би заточену православну нејач, узраста од новорођенчета до 14 година, спасили извесне смрти коју им је наменила власт НДХ. У свом дневнику, ова племенита жена записала је: „То је био најљепши дар који сам у животу добила. Могућност да спасим људе од сигурне смрти.“

Дијанина заоставштина – дневнички записи, дописи, фотографије малих логораша које је спасла, писма људи који су тражили своју децу, али и оно највредније – картотеке и спискови малишана, брижљиво чувани и преписивани да би се деци сачували име и вера како би након рата што више деце било враћено њиховим родитељима, налази се раштркана на више места у Загребу. Један део те непроцењиве грађе, и то онај који је 1947. године, по наређењу ОЗНА-е, Дијана морала да преда новим властима, нестао је, претпоставља се да је уништен. Због тога многи родитељи нису пронашли своје најмилије, а многа деца нису сазнала да су прве године живота провела у усташким логорима. На стотине ове деце, подигнутих као Хрвати, одрасло је у Загребу или околним местима, без икаквог сећања на своје колевке и претке…

Diana Obexer Будисављевић рођена је 15. јануара 1891. године у Инзбруку (Аустрија), где је завршила основну и средњу школу. Године 1917. удаје се за Србина из Славонске Пожеге, др Јулија Будисављевића (1882-1981). Из Аустрије долазе у Загреб 1919. године, где је њен супруг, оснивач Хируршке клинике у Загребу, именован за професора хирургије на Медицинском факултету. У овом браку рођене су две кћерке – Илзе и Јелка, које ће такође помагати мајци у њеној „Акцији“. Године 1972. Дијана се са мужем враћа у родни Инзбрук где је, у тишини, преминула 20. августа 1978; три године потом, упокојио се и Јулије у стотој години живота.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве, на предлог митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, донео је 2011. године одлуку да се Дијани Будисављевић, као првом носиоцу овог новоустановљеног одликовања СПЦ, постхумно додели Орден царице Милице, који је 18. октобра 2013. уручен Дијанином праунуку Леонарду Рашици из Бразила. Пет дана потом, председник Републике Србије Томислав Николић својим указом постхумно је одликовао Дијану Будисављевић Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“. Дан раније, премијер Републике Српске, Жељка Цвијановић, у Бања Луци је Леонарду Рашици уручила Плакету Владе Републике Српске, такође постхумно додељену овој хуманој жени.

Документована фотографијама и факсимилима писама и докумената, Књига о Дијани Будисваљевић Бошка Ломовића, својеврстан је омаж овој Јованки Орлеанки 20. века, чији је подвиг „више од пола столећа прекривао прах немара, заборава, незахвалности или нечега безочнијег.“ Коначно је расветљена још једна страница прећутане српске историје.

 

мр Маријана Матовић

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Један одговор to “Књига недеље – Књига о Дијани Будисављевић”

  1. radmila ilić antonov Says:

    Tema stradanje Srba u NDH je veoma interesantna za mene. Svakako je razlog sto sam i ja bila sa roditeljima kao sedmogodi[nje dete u logoru Caprag.
    O Dijani Budisavljevi’do skoro nisam znala,ova heroina izaziva najdublje divljenje i postovanje.
    Mnogo se zahvaljujem autoru knjige gospodinu Bosku Lomoviú

Оставите коментар