КАМИКАЗЕ: пилоти самоубице
приредио: Јован Вагенхалс
Укронија, Нова искра, 2012.
Крајем јесни ратне 1944. године, Царевина Јапан је била у потпуној стратешкој дефанзиви на широком простору пацифичког театра. Како су се савезничке морнарице приближавале обалама јапанских матичних острва, све се више постављало питање, не како победити, већ како извући частан мир. Јапанским стратезима је требало чудесно оружје којим ће преокренути ратну ситуацију у своју корист. За разлику од нацистичке Немачке која је у исто време користила своју технолошку надмоћ и радила на стварању wunderwaffen, Јапан је своје страшно тајно оружје пронашао у историји и традицији – у „Божанском ветру” који је уништио монголску инвазиону флоту средином XIII века.
Морнарички поручник Јухио Секи, официр са највећим моралним и професионалним оценама, одређен је да води први самоубилачки напад на америчке бродове. Он је 25. октобра 1944. године обрушио свој бомбардер на амерички носач авиона „Санте” близу обале Тајвана. Противавионске батерије нису стигле ни да реагују а носач је већ био у пламену. Наредних дана двадесет камиказа је успело да потопи један носач авиона и да оштети четири уз велике људске жртве. Амерички медији су покушали да прећуте деловање камиказа али вести су се брзо шириле и запрепашћење америчких морнара се убрзо претворило у паничан страх. Жртвовање је нормално у рату, али напади људи који не остављају себи ни минималну могућност за преживљавање је било нешто потпуно страно западњачком менталитету. Та чињеница је савезничким војницима била несхватљива, и створила је мучно осећање које је имало ефекат тежи од потопљених бродова.
Насупрот америчкој кинематографији која је у послератном периоду представила камиказе као острашћене фанатике, ова књига која се састоји из одломака ратних дневника јапанских војника баца друго светло на акције јапанских „живих бомби”. Дневници показују да се јапански војници нису суштински разликовали од припадника осталих зараћених сила. Међутим, за разлику од других, они су и поред неслагања са политиком своје земље били у већем броју спремни да за њу плате највећу цену. Иза команди обрушавајућих јуришника налазили су се млади и образовани људи који су патили, људи које је неко чекао у домовини, људи пред којима је био живот. Ипак, они су били спремни на жртву да би спасили своје породице и свог цара и тиме су створили јединствену историјску лекцију из оданости земљи и традицији, која и данас изазива поштовање потомака и дивљење старих непријатеља.
Мирко Дрманац