Саво Стијеповић: Камени бродови, Дерета, 2011.

Авантуристички дух јунака несвакидашњег романа Камени бродови, нашег суграђанина и савременика Саве Стијеповића, представља књижевно освежење и инспирацију читаоцима различитих укуса. Богата нарација, испреплетаност мотива, комлексност јунака и обиље дигресија су само неки од квалитета ове вешто исписане верзије on the road романа.

Прича, сама по себи, је прилично једноставна: три сапутника, међу којима је и сам наратор, крећу на пут ка мору пролазећи кроз Херцеговину, Босну, Црну Гору и Далмацију. Међутим, та њихова пустоловина је нешто много више од простог физичког обиласка често сурових предела и крајолика. Тај пут се може окарактерисати и као преиспитивање људске природе и онога што је у њеној бити.

Павле Јалас, главни јунак и најчешће вођа пута, жели да пронађе гроб свога оца Јакова који је зверски убијен и закопан половином прошлог века у близини Грахова. Истрајност у идеји да пронађе и обележи очев гроб и на тај начин се приближи својим коренима и идентитету је у супротности са његовим другим особинама.

Роман Јакшић, Јаласов пријатељ, наратор приче и писац у сталној потрази за инспирацијом, посматра овај пут као прилику да сакупи материјал за причу о чудесном одметнику Јусуфу Кадеру. У једном тренутку, сасвим ненајављено, Роман постаје и учесник једног песничког фестивала, што додатно доприноси динамичности романа. Јакшић види море као утеху и снагу, вероватно зато што је то наша права прапостојбина и из тог разлога жели да буде у његовој близини. Инсистира на поистовећености са природом, али зна да природа не прихвата оне који то не заслужују. У правим тренуцима убацује и приче које је чуо од деда Димитрија и Милана.

Трећи сапутник, Круно Башић, је довољан сам себи, нема слуха и вози као лудак. Равноправни је члан њихове мале скупине, мада читалац нема прилику да продре у дубину његовог карактера као што је то случај са Јаласом и Јакшићем.

Јунаци Камених бродова гаје одбојност према осредњости и понашају се у складу са тим. Неумереност у конзумирању алкохола и наркотика се може протумачити као неумесна, али неретко се истиче чињеница да су јунаци управо у тим тренуцима најпродуктивнији. Музика коју слушају током путовања је покретач, смерница и водич, а књижевност и амерички вестерни инспирација. Упечатљивости овог штива доприносе пажљиво одабране легенде и индивидуалне приче из историје Балкана. Помињу се нечастивци, виле, немани, божанства, асасини, а кроз причу о Јусуфу Кадеру читаоцу се приближава суровост давних времена. Као објективни посматрач, читалац добија прилику да Кадера прогласи за зликовца, ниткова или хероја, борца за правду кога су животне околности навеле на зао пут.

Стијеповић каже како свака опчињеност кратко траје; сваки занос је као плес или маестрал: не траје вечно, баш као и то лето када се радња одвија. Време је пролазно, а твоја душа и дух природе чине јединствену целину.

И само да подсетимо, Чачанин Саво Стијеповић обогатио је нашу књижевност двема песничким књигама и романом Махагони хол (2008).

Тијана Мутавџић