Kњижевна критика у двадесетак земаља света примила је са заслуженом благонаклоношћу и високим оценама роман Историја љубави америчке књижевнице Никол Краус, а читалачка публика је у њему с правом препознала једно од оних дела које својом снагом и посебношћу изистински могу променити наш поглед на свет. И београдски Samizdat B92 је у едицији Бусола до сада објавио два издања ове књиге у преводу Мине Крсмановић. Њихов распродат тираж може се схватити и као потврда да је Историја љубави својом топлином и префињеношћу успела да освоји и оне овдашње читаоце који очекују знатно више од фабуле представљене сензационалистички сроченим блурбовима на упадљивим корицама.
Никол Краус исписује причу о танушној књижици насловљеној Историја љубави, коју је, надахнут осећањима према девојци Алми, у предвечерје Другог светског рата, написао пољски Јеврејин Леополд Гурски. Његов суптилни текст ће потом на чудесан начин повезати животе Енглескиње Шарлот Сингер, њеног мужа Давида, Јеврејина из Израела, и њихове деце, са последњим данима чувеног америчког писца Ајзака Морица и судбином емигранта Зви Литвинова, Јеврејина који се настанио у Чилеу. Обимом невелико штиво, инспирисано једном несвакидашње дубоком оданошћу, надживеће и свог аутора и своје јунаке, при чему ће заувек обележити и животе својих малобројних читалаца.
Мада говори о страху пред свеопштим нестајањем, о неповратном губљењу, о старости и смрти, о холокаусту и биодиверзитету, о сложеном односу између припадника различитих генерација, а нарочито о оном непрестаном одмеравању несагласја и привржености између родитеља и њихове деце, Историја љубави је, пре свега, дирљива повест о моћима које поседује прича. Овај роман сложене мозаичне композиције која је омогућила аутору да проговори о бројним темама, као да, након свега, учвршћује нашу веру у моћ књижевности. Он је заправо историја наше неутаживе жеље да пронађемо речи за све и да приповедањем, бар на час, надиграмо сопствену пролазност.
Можда је утисак који о прочитаној књизи изриче један од јунака Никол Краус и најбољи израз онога што читалац осећа када доврши роман који данас препоручујемо: Не знам шта да кажем о њој, осим да ме је дирнула на начин на који се неко нада да ће га нешто дотаћи сваки пут када почне да чита неку књигу. Јер чим окончате последњу страницу Историје љубави, пожелећете да је прочитате макар још једном. При том, дубина уздаха постаје једина важећа мера досегнутог читалачког задовољства.
Оливера Недељковић