Најновију књигу Јелице Грегановић, новинарке, колумнисткиње и ауторке најчитанијих текстова на VIP blogu B92, бољe од свих гласних најава, али и од ласкавих оцена еминентних читалаца одштампаних на полеђини корица, препоручују њене до сада објављене књиге. Ко је прочитао макар једну од њих, било збирку колумни Причи никад краја, насталу у коауторству са Горицом Нешовић, било кратке, хумористичке текстове сабране у бестселерима Само да ти кажем и Од речи до речи, сигурно ће се нескривеним задовољством латити и књиге коју је недавно објавила београдска Лагуна под насловом Испод седмог неба. И она ће, посве је сигурно, сасвим испунити његова очекивања.
Јер и ова, као и претходне књиге Јелице Грегановић, пружиће му истинско читалачко задовољство и учинити нешто што је данас права реткост: измамиће му осмех. Кикот којим ће он убрзо бити замењен, неће бити изазван само сјајним језичким каламбурима и врцавим запажањима Јелице Грегановић, нити само њеним живописним језиком, препознатљивим хумористичким талентом и приповедачким шармом којим ауторка приказује уобичајно, скоро тривијално и свакодневно. Када читамо приче, есеје, цртице сакупљене у овој књизи, смејемо се у ствари, свему ономе са чим се и сами непрестано грчевито боримо и због чега свакога дана скоро падамо у очај: породичним (не)згодама, родитељским и бројним другим дилемама, љубави према књигама и тражењу начина да сместимо своју библиотеку у ионако претрпаним становима, зимским чаролијама, пространству Facebook-а, хлебу, тетоважама, моделу женске торбе без дна, страху од зубара, вери у Деда Мраза, сећањима, носталгији за прошлим временима и поднебљу у коме смо срицали свет − оним свакодневним малим, а тако онеспокојавајућим губицима, мањку свега онога што нам је потребно и вишку свега непотребног… Књига Испод седмог неба бави се, у ствари, стварима и појавама у којима се лако препознајемо као у смешном огледалу. Забављени догодовштинама петочлане породице и њихове бројне менажерије, ми се заправо у лице кикоћемо властитим животима. Јер књига Јелице Грегановић нам не нуди мистичну алтернативу нити сугерише решења којих у хаотичној свакидашњици нисмо сами могли да се сетимо. Њени текстови својом ведрином, нежношћу која плени, уз потпуно одсуство патетике и дидактике, указују на важност избора стајне тачке. Ако изаберемо место одакле се свет око нас може погледати са мало више поверења, сачуваћемо најозбиљнију ствар у животу − смисао за хумор, па ћемо, можда, штошта и ми моћи да окренемо на шалу. И тако ће нам се, у пуном сјају и непоновљивости, указати живот, онај о коме пишући о Антону Павловичу Чехову, ауторка каже: он је знао и да нема бољег живота од оног који имамо и који зато треба примећивати, о њему писати, читати га и живети сваки дан.
Зато је и ова, као и претходне књиге Јелице Грегановић, лековита као чај у шољицама на њеној насловној страни. Оне блаже и крепе у исти мах, па зато за многе читаоце и јесу оно што Енглези називају моја шољица чаја. Узмите књигу Јелице Грегановић у руке и кад прича почне да се одмотаван као медна нит са кашичице, Ваша лична чајанка може да почне. И посве је сигурно: на њој ћете се уверити да и ту где јесмо, испод седмог неба, има разлога за срећу.
Оливера Недељковић