IslednikНавикавамо се да заборављамо. Недостатак времена је лош изговор за то.

Сећање је, заправо, корисно вежбање меморије. Доказ, колико смо битних ствари и људи потиснули из памћења, а колико је неважних детаља, игром случаја, остало тек онако, упамћено.

Чега се сећамо?

Овим питањем бави се Драган Великић у дирљивом, животном роману “Иследник”.

Искерност и отвореност писања уклопљени су у крајње културан, пристојан и примерен израз, који би могао да послужи као модел многим данашњим писцима и да покаже како у књижевности и за непријатне ситуације постоје пријатне речи и да модерна књижевност треба коначно да превазиђе вулгарност, као што и позоришни комад савременог доба не треба да буде одраз нечијих гласовних могућности, већ одраз глумачког талента.

Кроз лик мајке, писац, на јединствен, емотиван и сликовит начин доноси трагове и мирисе, прилике и људе, утиске времена и речи. “У нашој кући увек је било много речи. Огромни вишкови речи и реченица. Читави пасуси…”, присећа се аутор. Мајка је савршена “… глумица која само чека ситуацију па да употреби монолог из представе давно скинуте са репертоара”. Мајку, некада прецизну, промишљену, пожртвовану затичемо у старости. Заокупљена је успоменама, као својим сигурним подсетником на живот, који пролази. Непрекидно призивање трагова из прошлости су њено бекство од деменције, која је обузима. У њеној души води се неуморна борба између сећања и заборава.

Смрт мајке писца затиче у Будимпешти. Сећање на њу, породицу и окружење, аутор оживљава до детаља. Поново јасно види мајку …”како хода станом, касније ходницима старачког дома…” Живот је уз њу, заиста, имао смисла. Био је потпуно покривен: “… над читавом територијом свакодневице лебдео је брижни поглед моје мајке. Ништа није измицало њеној контроли.” Признаће ово већина од нас, тек када одрасте, у зрелом добу, наочито ако мајке више нема.

Ислеђујући прошлост и поредећи је са нехуманом садашњошћу, писац почиње да воли живот уназад.

Ређање успомена траје током романа као да ни сам аутор није био свестан колико је остатака памћења несвесно понето из минулих времена. Слике се ређају до тренутка личног признања: “Мама, почео сам да заборављам”.

Ово је роман зрелости, када са временске удаљености потпуно јасно разумемо тренутке прошлости. Ово је васпитно­ образовни роман, због пробраних речи и аутентичних израза и, свакако, један од романа који се не заборавља након читања. Ово је подстицајни роман, који ће пробудити наша лична сећања и емоције.

Када времена и људе којих више нема не можемо вратити, сећање је само то што нам је остало.

Наташа Поповић