Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Европа на Калемегдану

Радина Вучетић Младеновић

ЕВРОПА НА  КАЛЕМЕГДАНУ : „Цвијета Зузорић“, и културни живот Београда 1918 – 1941.

(Београд, ИНИС, 2003, 268 стр)

(Рецензенти књиге:  проф. др Андреј Митровић и др Предраг Ј. Марковић)

Истраживањем архивске грађе, разноврсне литературе и бројних периодичних публикација, Радина Вучетић Младеновић приповеда документовану причу о Уметничком павиљону на Калемегдану и  Удружењу пријатеља уметностиЦвијета Зузорић“,   причу о Европи у Београду, о модернизацијским процесима, о сукобу са дубоко укорењеним традиционализмом и патријархалношћу, о женској еманципацији, о забавама као виду друштвеног живота, о уметности и њеном односу према политици…

У периоду између два светска рата када Криста Ђорђевић (Загреб, 1892- Београд, 1981, сестра од стрица Саве Шумановића), на иницијативу Бранислава Нушића, 2. фебруара 1922. године  оснива Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“ које  из корена мења културни и уметнички живот,  престоница новостворене Краљевине СХС/Југославије је дубоко оптерећена искуствима Оријента и  изазовима Запада. Алфа и омега  Удружења, које добија име по дубровачкој песникињи и мецени из XVI века чији живот је судбоносно везан за Анкону, је Бранислав Нушић који  тих година припрема и организује Прву изложбу југословенских ликовних уметника, Први свесловенски новинарски конгрес, оснива Народно позориште у Скопљу… У стварању и деловању  Удружења и његове три секције – књижевне, ликовне и музичке учествовали су скоро све најеминентније личности тога доба. Од добровољног прилога, Удружење је, по пројекту архитекте Бранислава Којића, саградило Уметнички павиљон на  Калемегдану 1928. године.  

На тадашњи књижевни живот, поред Бранислава Нушића,   знатно утичу и Исидора Секулић, Иво Андрић, Сибе Миличић, Милош Црњански, Тодор Манојловић, Милан Кашанин, Растко Петровић, Станислав Винавер, Александар Вучо, Марко Ристић, Милан Дединац…

Са организовањем књижевних вечери-сећања, посвећених домаћим и страним писцима који су оставили значајан траг у историји књижевности,  Удружење је почело  одмах по оснивању, а једно од првих вечери  било је вече Ива Војновића. Касније су темељно представљени и Рабиндранат Тагора, Морис Метерлинк, Гијом Аполинер, Сергеј Јесењин, Алекса Шантић, Ђура Јакшић, Милица Стојадиновић-Српкиња, Лаза Костић, Милутин Бојић, Станислав Винавер, Милан Ракић, Владимир Велмар-Јанковић, Аница Савић-Ребац,  Јован Скерлић, Владислав Петковић ДИС...

Књижевна секција приређује и књижевне конкурсе за најбољу песму и причу. Најзначајнији домет  рада Књижевне секције су Дани књиге који је требало да се одржавају сваке године, а који би били пропраћени низом других књижевних програма. У години када је у читалишту Григорија Возаревића основана прва српска национална библиотека (данас Дан Народне библиотеке Србије), а поводом стогодишњице  штампања прве књиге у првој српској штампарији у Београду („Сабор истине и науке“ Јована Стејића),  „Цвијета Зузорић“ је под покровитељством Министарства просвете, а у заједници са Удружењем књижара приредило прве Дане књиге у јануару 1932. године. Шести Дани књиге 1936. били су последњи у њиховој организацији, а Удружење књижара, иако је најавило, одустало је од самосталног организовања ове манифестације. Ипак, Сајмови књига организовани су 1939. и 1940. на Београдском сајму, у оквиру Јесењег сајма.

Извештаји о Данима књиге су јасан показатељ  стања духа читалачке публике која утемељује нову интелектуалну атмосферу Београда, не само у култури, већ у свим сферама живота. Највише су се куповале књиге Вука Караџића, Петра Петровића Његоша и књиге о народним обичајима.  Од савремених писаца најтраженији су Јован Дучић, Милош Црњански и Мирослав Крлежа. Статус најчитанијег „хита“ по анкетама у библиотекама и књижарама током међуратног периода, успела је да понесе  једино књига Покошено поље Бранимира Ћосића.

Узгред, и завичајна песникиња Чачка – Даница Марковић, тражећи нови пут,  заузима достојанствено место на  културној мапи Београда. Један је од оснивача „Групе уметника“, створене 1919. године са седиштем у „Москви“. На жалост, та група формирана по узору на европске авангардне покрете, распада се након годину дана постојања (1920).  И по „кратковечности“ слична је већини авангардних група тог доба.

С нестанком Краљевине Југославије и тадашњег  београдског грађанства од којих су многи доспели на „црне листе“ режима, Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“ није имало реалних претпоставки да опстане те се (само)угасило. Оставило је иза себе  трајне трагове у културној историји Србије, али и препознатљив симбол – зграду Уметничког павиљона.

Милица БАКОВИЋ

 

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар