Пио Бароха , Дрво познања, ( Београд, Утопија, 2007, 240 стр. )
књПио Бароха, писац који је најбоље осликао Шпанију почетком XX века, све њене противречности, опадање морала, одбијање модернизације, растући јаз између радничке класе и буржоазије, социјалне конфликте, економску кризу и корупцију друштва. Он прорoчки указује на две Шпаније, супротстављеност старих моралних вредности монархије и католицизма, и нових анархистичких и републиканских идеала, сукоб који ће се завршити крвавим Шпанским грађанским ратом 1936-1939. године.
Пио Бароха један је од најзначајнијих шпанских писаца. Представник је новог правца реализма и кратке форме писања, којом се касније прославио Хемингвеј. Славни амерички писац је његово дело сматрао за пресудни утицај на своју технику приповедања, а познанство са њим за највећу част. Током владавине Франциска Франка Бароха је цензурисан и заборављен. Његово дело и утицај на савремену књижевност дуго нису били признати, а поједина дела која су била забрањена су тек пре неколико година објављена по први пут. Данас је Пио Бароха уврштен међу најбоље и најутицајније писце XX века, а његови романи су постали познати широм света.
Дрво познања је полуаутобиографско дело. Главни лик романа, Андрес Уртаго, представља личност самог аутора, у најосетљивијем добу сазревања. Попут главног протагонисте, и Бароха је завршио медицину, али се касније, крајње разочаран, удаљио од ове племените професије. Приповест прати Андреса од његовог ступања на студије, кроз његове растуће фрустације током покушаја да се снађе у једном апсурдном и непријатељски настројеном свету мадридског друштва. Писац нас упознаје са многобројним ликовима, једноставно и лако нам предочава њихове личности кроз описе неколико главних карактерних црта. Многи од њих нису важни за основну радњу романа, али су неопходан темељ за осликавање разноликости шпанског друштва и приказивање реалности једног вртлога живота.
„Дрво познања“, симболизује цену која се плаћа за сазнавање истине, за одбацивање илузија, поимање суровости и бесмислености живљења. Постепено, Андрес увиђа све негативне стране шпанског политичког, културног и друштвеног живота. Пошто је по сопственој оцени- „човек слаб, осетљив на беду, лицемерје и окрутност, један болестан човек“, он неће постићи ништа у животу. Одбацује сваку жељу за напретком и наду у боље сутра. Међутим, када достиже најдубље дно и предаје се филозофији нихилизма, управо због таквог потпуног губитка наде у човечност и будућност, почиње да примећује оне ситне драгоцености доброг и вредног у свом окружењу. Андрес налази свој лични мир у лепоти и једноставности свакодневног живота са особама које поштује и воли.
Овај роман пре свега представља причу са којом се може поистоветити свако, причу о сазревању, о суочавању са окрутношћу света, о бунтовништву једне младости која се претвара у песимизам и конформизам током одрастања. Кроз животни пут алтер ега Пиа Барохе упознајемо друштво Шпаније и карактеристике једног народа, док нас својим сликовитим описима писац преноси на топли медитерански југ Валенсије, кроз дивљу и пусту природу планинских села Ла Манче, у средиште бурног мадридског живота почетком XX века.
Јована Мечанин