Као све усамљене, ћутљиве и преосетљиве природе и Рилке је, изгледа, лако, можда и радо писао писма. Преко хиљаду адресената је забележено; по том се броју може судити да су писма необично разнолика, и писана, као и песме Рилкеове, пре људству него људима, и исто толико по доброти колико по таленту, записала је Исидора Секулић 1931. године у есеју посвећеном књизи Писма младом песнику Рајнера Марије Рилкеа. Дубоко понирући у хиперсензибилно биће аутора Девинских елегија и других остварења највише вредности, она је указала на обимну преписку сачувану у песниковој заоставштини. Управо из те кореспонденције, Небојша Здравковић, преводилац и приређивач књиге Чисто противречје, коју је у едицији 1001 књига објавио Службени гласник 2008. године, издвојио је епистоле које је Рилке, у периоду од 1897. године до своје смрти, упућивао на адресу Лу Андреас-Саломе. Са овом изузетном женом, која је лепотом и духом опчинила Ничеа, Фројда и многе друге савременике, Рилке се упознао када му је било 22 године. Она је убрзо постала његов сабеседник и сапутница на путовањима по Европи. Дуго по окончању њихове емотивне везе, Лу Андреас-Саломе остаће посебна врста песникове учитељице живота, сједињујући у себи улоге жене, мајке, љубавнице и инспиратора, како је запазио Јосип Бабић.
Књигу насловљену према чувеном стиху Ружо, ох, чисто противречје, ужитку, / Ничија уснулост да не будеш под толиким / капцима очним, који је уклесан на песниковом гробу, чини 19 његових писама у којима се са нескривеним обожавањем и поверењем обраћа блиском бићу и саговорнику највишег реда. Поред њих, вредности овог издања доприносе исцрпне напомене, животопис и драгоцени преводиочев поговор. Будући да су писана за веома захтевну читатељку, ова писма су много више од начина да се емотивни контакт учврсти и одржи, да се не изгуби блискост и сачува неизмерно поверење. Скоро без изузетка, она су више и од значајних исходишта за допуњавање биографија кореспондената и више од сведочанстава и посредних извора за истраживање њихових унутрашњих еволуција. Заправо, сваки од ових текстова, век од тренутка када су написани, једно је самосвојно и аутономно, дивљења достојно књижевно дело. Кад зашушти страница коју окренемо читајући ову књигу, као да зачујемо оне Рилкеове стихове, који у преводу Б. Живојиновића гласе: Ја волим свога бића полутмину / што даје мојим чулима дубину / у њој се, као из писама старих, / мој живот већ проживљен жари / у пребољену одмакнут даљину. Зато је истинско задовољство наћи своје место у низу непредвиђених читалаца ових старих писама.
Оливера Недељковић