Паоло Мауренсиг (1943) спада у најзначајније италијанске савремене романописце. По вокацији рестауратор старих музичких инструмената и скупљач вредних уметничких дела, Мауренсиг је свој роман првенац написао у педесетој години, а Canone inverso 1996. године, који је постигао велики успех у Италији и по коме је снимљен истоимени филм.

Радња романа прати три приче које се међусобно укрштају и допуњују. Чувена виолина из 17. века, тиролског градитеља Јакоба Штајнера, нашла се на аукцији у Лондону а њена судбина и историјат дошли су у центар збивања захваљајући богатом купцу и писцу који је имао прилику да се сретне са последњим власником виолине.

Остављена у малом месту Неђирету на граници Мађарске, Словеније и Аустрије, виолина је чекала уметника и надарено дете љубави оличено у дечаку Јони Варги.

Не знајући да ће се путеви оца и сина укрстити много година после Првог светског рата

Јона стиже у Беч на Музичку академију где упознаје Куна Блауа богатог младог аристократу и ништа мање надареног виолинисту. Оно што ће Јона открити о Куну представљаће прави шок за младог човека. Куно му је брат по оцу, неуравнотежен колико и надарен, а њихове судбине ће заувек раздвојити безумље Другог светског рата. Виолиниста Куно, са поремећајем двоструке личности, враћа се у причу четрдесет година касније када прави највећу пометњу у животима људи који су заинтересовани за историјат виолине, причајући причу са становишта свог алтер ега – одавно сахрањеног Јоне Варге.

Лакоћа приповедања и невероватно прецизни описи ликова, места и догађаја, чине Паола Мауренсига једним од највештијих писаца данашњице. Кроз три везане приче, чија је главна јунакиња виолина, Мауренсиг нам описује упоран рад услед огромне жеље за успехом, таленат заувек уништен душевном болешћу, нечовечне методе поступања са студентима академије Kolegium musicum, равнодушност изманипулисаних маса према надолазећем нацизму, који само уметник препознаје као зло које ће завладати светом и уништити више десетина милиона живота. У центру приче је однос између оца аристократе и некадашњег војника који препознаје ванбрачног сина у својој кући и однос два студента са Академије који на крају преко виолине схватају да су браћа али им се путеви заувек разилазе. Окајавајући грехе због братове смрти и отмице виолине, душевно болесни Куно замењује своју личност личношћу одавно преминулог брата, причајући о свом животу приче које су део идентитета другог бића.

Дуго скриване породичне тајне избијају на видело дајући материјала младом писцу да почне да гради причу не верујући сасвим да се могло збити све што је чуо и видео. Разрешење долази на крају романа, а читалац ће га дочекати са нестрпљењем. Изузетно вешто вођена прича о страшном менталном наслеђу унутар богате породице, историји Европе у вихору надолазећег зла, снази уметности и жељи да се достигне бесмртност има свој сасвим реално утемељењи завршетак.

Душица Брковић