Васа Павковић, Милан Ђурић, Божанске ситнице, Службени гласник , 2010.

Ако још увек памтите свој узалудни покушај да маленом шаком уловите лептира који се тек на тренутак примирио на широм отвореном цвету и ако још увек при помисли на нежни прах са баршунастих крила на својим прстима осетите неизрециву чежњу за овим, можда најлепшим и најкроткијим бићима која насељавају свет, онда је књига Божанске ситнице право штиво за вас. У њој ћете истински уживати и ако сте бар један летњи дан испуњен светлошћу и зеленилом, упамтили по томе што сте, далеко од вреве и метежа, на оним  ретким местима где је ваздух још увек чист, после много година, погледом дуго пратили пар кратковеких, помало нестварних бића, оставши дуго загледани у невидљиву линију њиховог лета. А најпреданије читаоце ова књига свакако ће стећи међу онима, који ће, листајући је, сетно признати сами себи да ко зна колико дуго нису видели ниједног лептира како, из непрегледног плаветнила као какав божански гласник долеће до нас, не би ли собом потврдио да на овом свету, ипак има безазлених и у својој безазлености дивних створења. Јер, ова необична књига и настала је управо из такве једне дубоке задивљености која је прерасла у истинску страст. Њени аутори нису професионални ентомолози, већ људи веома разноврсних и бројних интересовања, између осталог опчињени и лептирима – Васа Павковић, књижевник и лексикограф, и Милан Ђурић, по формалном образовању дипломирани инжењер авио-саобраћаја.

Њихово заједничко остварење, објављено у већ веома запаженој и награђеној колекцији Србија и коментари Јавног предузећа Службени гласник, коју је осмислио и уређује књижевник Горан Петровић, на најбољи начин потврђује мисао најпознатијег лепидоптеристе међу књижевницима, Владимира Набокова, да је при сусрету са лептиром немогуће раздвојити естетски доживљај од научног задовољства. Јер Божанске ситнице нису књига настала тек да се одговори на инспиративну и занимљиву замисао уредника да се једна тема сагледа из различитих углова и међу једним корицама о издвојеном феномену објаве и релевантне научне информације и њима надахнут књижевни текст. Књижевник Васа Павковић, вођен спознајом да лептира кога ниси усликао, никада више нећеш видети, аутентично и асоцијативно промишља жива чуда која као да припадају другим, давним, сретнијим добима, настојећи да у тексту Човек и лептири опише своја настојања да фотоапаратом овековечи сусрете са лептирима нашег поднебља. Његови записи добијају сасвим нова, дубља и шира значења када се читају упоредо са зналачки исписаним текстом Опис дневних лептира Србије Милана Ђурића. И обратно. А упркос истини да нам се раскош ових створења указује увек издалека малко, и чињеници да су, захваљујући људској егоцентричности и немару, онa све ређa, оба аутора начинила су изузетне снимке дневног пауновца, краљевског плашта, адмирала, мнемозине, дивизминог шаренца, ластиног репка и других врста лептира. Фотографије ових нежних бића, која су вековима, због тајанствених моћи преображаја, поистовећивана са људском душом, уз  захтеван посао који су ваљано обавили ликовни уредници Милош Мајсторовић и Горан Ратковић, чине да књига Божанске ситнице и сама буде налик на каквог крупног лептира, широм расклопљених, зелених крила, који је нашао своје одмориште управо на нашим длановима.

Својом лепотом и посебношћу, макар на часак, ово драгоцено остварење може учинити неважним све оно што, по свом разорном дејству, у нашем свакодневном, неретко кошмарном  животу, већ одавно не представља само ситнице. А то је више него довољан разлог да ову књигу с пажњом, и то не само једном, прочитамо.

Оливера Недељковић