Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Било једном на Дорћолу

Синиша Живковић, Било једном на Дорћолу, Лагуна,  2010

Шездесетогодишњи Филип Фића Филиповић, главни јунак Живковићевог романа, омиљен међу наставницима који су се чудили  како му родитељи већ нису нагласили да се зове исто „као и чувени чачански револуционар, први комунистички градоначелник Београда 1920. године, нестао у Стаљиновим чисткама 1938“, у преплитању  успомена,  открива  себе као фалсификатора и муватора, денунцијанта и лупежа, генија и песника…

Контроверзни „момак из краја“, после пола века не може да заборави  своју једину, а неостварену љубав, пегаву Биљану која му се, после четрдесет година (2006)  јавља мејлом из Брисела… Роман је ретроспектива  тј. „урамљена колажна слика“ његових доживљаја и личних трагедија, удбашких завера, мрачних прича о убицама, о крадљивцима, о судбоносном поноћном излету предеседника Тита у једну дорћолску кафану… У поглављу Боеми и уметници сећа се Скадарлије, Последње шансе, Грмеча, Бранислава Бране Петровића, Боре Радовића, Душка Гавеле, Лазе Буђавог… После сусрета са Васком Попом,  Фића заборавља све српске живе и мртве песнике, јер Попин белутак постаје му „једини делотворан лек у тренуцима усамљености“,  те његовим стиховима који су му увек на дохват руке, избацује из себе своју животну причу:

Напоље из мог зазиданог бескраја

Из звезданог кола око мога срца

Из мога залогаја сунца

Фићин дневник, који је почео да пише по Биљанином наговору, реконструише живот на Дорћолу половином прошлог века. Прва прича Просветитељски подухват приповеда о чувеним Дорћолцима – Паји и Пајиници који су основали свој Клуб те,  да има правде, добили би  споменик на Дорћолу. Део тог Клуба у који су долазили „и лекари и  криминалци, и инжењери, и радници, и новинари и песници, али и удбаши, бивши ознаши“ је и Дечја библиотека, отворена наводно за  „васпитавање деце у социјалистичком духу“ с обзиром да се  Пајиница, учитељица без запослења и своје деце, уписала у Комунистичку партију: „… Заволели су је и самци и самице, удовице и удовци, нерасположени да свакодневно кувају, јер је у библиотеци увек било врућих гибаница и зељаница, сира и чварака, разних гулаша и паприкаша, чорбастих пасуља и шкембића, а повремено и печења…“. Једног поподнева посетио их је Жан Пол Сартр са Симон де Бовоар.

Дорћолска прича о коренима, сеобама и деобама, староседеоцима и дошњацима, о градском и приградском, о истини и лажи, о умишљеном и измишљеном, о комунистима и некомунистима, о победницима и губитницима  је, неспорно, и данас универзална тема у српској књижевности: „…Београд се, а самим тим и Дорћол, после 1944. године упорно сељачио, израстао је подједнако и у гуњевима и грађанским оделима. Била је на његовим улицама мртва трка између опанака и ципела, између запрежних кола – која су најчешће вукла јадна кљусад, а понекад и волови – и аутомобила, између медведа која су на ланцима водили Цигани и паса племенитих раса, између шајкача и шубара и шешира, између целокупног руралног и урбаног поимања света; чак се, са новопристиглим бркатим сељоберима, упалих образа и кукастих носева, обновио утисак помало заборављене турске касабе, какав је био још  и на почетку 20. века, о чему добро сведоче неки од наших најстаријих филмова, сачуваних у Кинотеци…“.

Добродушни Паја, Мики и Шиља Ђурић, Пеца, Шкљоца, Цица, Миле Убица, Дуле Главоња, тетка Деса, госпођа Марија Вајс, Велики Раја,  део су колажног миљеа романа Било једном на Дорћолу. Било једном, али траје и данас, не само на Дорћолу, већ и у многим  србијамским варошима  у којима је довољно само отворити прозор и преписивати живот.

Синиша Живковић је рођен 1947. у Београду. Дипломирао је и магистрирао на Филозофском факултету у Новом Саду. Бави се историјом светске и српске картографије. Поред романа Српски трилер, аутор је више изложби, слика на кожи и гравира. Извођене су му радио-драме и документарне телевизијске емисије.

Милица Баковић

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар