Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – Унутрашњи видици

Душко Јевтовић, УНУТРАШЊИ ВИДИЦИ, (Чачак: Графика ЈУРЕШ, 2011)

Између Тајне рођења и Тајне смрти које су, неспорно, милост Бога, Неба и Земље, искри међувреме у коме, како исповеда Видак Жудић, главни јунак романа Унутрашњи видици, „живот тече, односи све, / ал остаје – бол“. У времену свеопштег безнађа и бесмисла, када човек нема много времена ни за јаву ни за снове, Душко Јевтовић (Горњи Милановац, 1954), исписујући и мистификујући свој прозни првенац, проналази вечност и себе у њој. У уметности и религији открива скривени и смислени свет  свог alter ega које зрачи оптимизмом.

Видак Жудић, државни службеник, има преко педесет година и  страхује од година које долазе. Осећа сетну празнину и латентну тугу јер се  његов спољашњи свет, који је спознао у Горњем Милановцу, Чачку и Београду, непрестано сужава. Живот му у једном тренутку постаје „огољен“, али када је досегао тотално урушавање и пад у сопствени мрак,  подиже га и храбри поглед Лидијиних и Ањиних очију које блистају  необјашњивим унутрашњим пламеном. Њихова  безусловна, савршено чиста љубав, као и љубав његове мајке, нане, очуха, сестре, брата, школских другова, пријатеља из младости и колега, али и љубав према Србији и Српству,  изнедрили су ову изразито наративну имагинацију чија је садржина истовремено романескна и мемоарска, аутобиографска и документарна.

Више од права која је студирао и успешно завршио на београдском Правном факултету,  Видака су занимали књижевност и музика. Подробно је ишчитавао сабрана дела Фјодора Михајловича Достојевског, Лава Толстоја, Иве Андрића…  Одјеке њихове непролазности  назирао је још у чачанској Гимназији те се носталгично сећа професора Валовића који му је предавао српски језик и књижевност.  Велики ерудита учио је своје ђаке да мисле из сржи сопства, ослушкивањем смисла од Бога, те су с љубављу тумачили поезију и прозу најзначајнијих српских и светских књижевника. Али, у незабораву су му и српске народне песме и  хаику поезија.

Духовни преображај, заправо емотивно и интелектуално сазревање, Видак истински доживљава  по завршетку НАТО агресије (1999). „Нетрулежну срж живота“ оплемењену добротом, лепотом, надом и љубављу, открива у Старом и Новом завету, у делима Николаја Велимировића, Јустина Поповића, Николаја Берђајева… Небо припада онима који не гомилају трулежна блага.  Вежбањем памћења уређује свој  унутрашњи свет Истином, покајањем, праштањем, исповедањем,  недељним слушањем литургије, молитвом Господњом пред иконом своје крсне славе – Светог Александра Невског…

Размишљајући о вртлогу смрти, Видак схвата да је човек васиона у малом те у  наративну пројекцију свог унутрашњег и спољашњег света аутор укључује односе из друштвене, политичке и историјске стварности. Феноменологија љубави која индиректно произилази из романенскне приче одређује живот и обликује  судбину свих људи који, попут исконских, библијских личности, „сјаје светлошћу звезде Данице“.

          У Унутрашњим видицима Душка Јевтовића носталгично тихује живот бројних генерација рођених половином прошлог столећа, без обзира на простор и време. Надахнуто, изразито мисаоно и филозофски, пулсирају речи и реченице преточене у молитвену тишину која пред читалачку публику износи кључне духовне, етичке и интелектуалне проблеме и дилеме бурног времена друге половине XX   и прве деценије XXI века.

                                                                                     Милица БАКОВИЋ

Ознаке: , , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар