Лука Лазаревић, БЕЛЕШКЕ ИЗ ОКУПИРАНОГ БЕОГРАДА : (1915-1918)
(Фототипско изд. према изд. из 1919. приредио Здравко Крстановић.- Београд: Јасен, 2010)
… Октобарски и београдски Међународни сајам књига, 56. по реду (2011) на најбољи могући начин у свету интернета и информатичке револуције, репрезентује судбину књиге, и штампане и електронске… А да штампану књигу, као и сва друга уметничка дела, није било лако сачувати потврђују и Белешке из окупираног Београда Луке Лазаревића који у уводу бележи: „…Ваљало би написати читаве томове да се наброје сва зверства немачка и маџарска у окупираном Београду. Ми смо под њима патили као и наши преци под Турцима, с том разликом што Турци знају за душу и бар покаткад имају срца, а Немци и Маџари немају ни срца ни душе“.
Кад је непријатељска војска узела сву власт у своје руке тј. кад је Србија изгубила слободу, и радилкали, и самосталци, и народњаци, и социјалисти, ујединише се. Сви Срби постадоше једна класа – робље. „… Бивши министри, ђенарали и пуковници, државни саветници, чиновници свију струка, богати трговци, занатлије и радници, жене, девојке и деца – сви смо сведени у једну класу, сви смо потпуно бесправна бића“.
Књизи у част, цитирамо део, прилично непознате, Лазаревићеве документоване прозе.
СРПСКА КЊИГА
„Српска књига била је окупаторским властима опасна исто тако као и ватрено оружје. Још првих дана по уласку њихову у Београд, све су књижарске радње затворене. По добивеној концесији, могао је један по један књижар отворити радњу, али је морао одмах поднети тачан списак књига које има у радњи. Комисије су прегледале књигу по књигу. Све српске књиге, све ћирилицом штампане, однесене су. Ваљда се и оне рачунају у ратни плен. Изреком је забрањено било књижарима да иједну књигу, ћирилицом штампану, држе у излогу.
Често су вршени претреси у књижарама, још чешће су позивани књижари на некаква саслушања. И официри, и подофицири, и неуниформисани детективи, упадали су у разно доба у књижару, тражећи час ову, час ону књигу, не би ли се књижар преварио да им је однекуд извуче и прода.
Одузети су и уџбеници наши. Није слободно било продавати ни речнике за српске школе.
Прописи, прописнице, вежбанке – све је извучено из књижара и уништено. У српским књижарама у Београду могли сте купити немачку и маџарску књигу, хрватске уџбенике, издања разних друштава и установа хрватских, само нисте могли добити никакву српску књигу.
Зарад допуне, издата је наредба да се не смеју продавати ни држати у књижарама књиге на француском, енглеском, руском и талијанском језику“.
ШТАМПАРИЈЕ
„Затворене су одмах све штампарске радње. Државна штампарија опљачкана је до последње стварчице. Отворили су своју штампарију, богато снабдевену машинама и материјалом, који је ту пренет из свију београдских штампарија. У тој су штампарији штампане Београдске новине.
Сва ћирилична слова из свију штампшарија су уништили…“
На срећу за српску културу и уметност, српска књига и ћирилица, највреднији залог за будућност, остају синоними за Србију и Српство.
Лука Лазаревић (Свилеува код Шапца,1857-Београд,1936), потомак свештеника Луке Лазаревића (1774-1852), војводе и заповедника Шапца у Првом српском устанку, добровољац је у Српско-турском рату (1877-1878). Након завршене гимназије у Шапцу и Велике школе у Београду, службује у Пожаревцу, Великом Градишту, Ваљеву, Свилајнцу, Крагујевцу, Скопљу и Београду. Припадао је Радикалној странци те је годину дана и министар просвете (1902-1903). Десетак година борави у Бечу и Трсту ради архивских истраживања. Године 1882. оженио се Живаном Стефановић са којом рађа кћер Дивну и сина Миодрага чији потомци данас живе у Француској.
Милица БАКОВИЋ