Рајко Лукач
АНТОЛОГИЈА ПРИПОВЕДАКА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИЦА
(Београд, Zepter Book World, 2002. – 431 стр, Библиотека Огледало)
Антологијом приповедака српских књижевница Рајка Лукача покушава да превазиђе гетоизацију и укаже на вредност такозване „женске“ литературе, која је кроз историју српске књижевности често омаловажавана или прећуткивана од књижевних критичара и историчара књижевности.
У таквом науму, Лукача охрабрују две култне књиге у сваком антологијском низу, Српске песникиње од Јефимије до данас (1972) и Мачке не иду у рај (2000).
Број жена песника у српским антологијама, од Богдана Поповића до Миодрага Павловића, немерљиво је мали. Одувек, у Србији жене много више читају, али „женско стваралаштво“ прати неповерење и уздржљив став. Још почетком деветнаестог века, прва школована и образована Српкиња која је штампала своје књиге, рођена у Иригу, Еустахија Арсић (рођена Цинцић) (1776-1843), тек после удаје за богатог племића Саву Арсића, почиње да се бави књижевним радом. Најпознатије њене следбенице које су се осмеслиле да свој парнасовски дух јавно овековече су Милица Стојадиновић Српкиња, Драга Димитријевић Дејановић, Јелена Димитријевић, Јела Спиридоновић Савић, Милица Јанковић, Аница Савић Ребац, Даница Марковић…
Приповетка Дозив нечастивог Данице Марковић коју Лукач проналази у Антологији српске фантастике (1980) Боже Вукадиновића, отвара ову једновековну прозну збирку у којој је заступљено педесетак књижевница са по једном приповетком. Њих неколико представљено је са по две приповетке (Јара Рибникар, Јелена Ленголд, Ева Рас). Антологија је подељена у четири поглавља : Прелудијум, Први део: Зачетнице ; Други део: 1971-2001 и Постлудијум. На крају књиге је Библиографија прозних књига ауторки заступљених у Антологији.
„… За српску књижевност, поготово за прозно стваралсштво српских књижевница, од великог значаја је 1913. година, када су објављени првенци Милице Јанковић и Исидоре Секулић. Шта више, Исповести Милице Јанковић и Сапутници Исидоре Секулић по много чему представљају чврсте потпорне стубове за све што су до данас написале српске списатељице. Али и неку врсту печата на њиховом стваралаштву и њиховој списатељској судбини: њихове ће књиге најчешће бити исповести, а у књижевном животу додељиваће им се улога сапутница…“, записује Лукач у Предговору.
Неспорно, женско перо је у Србији у последње три деценије освојило тај мушки простор. Из године у годину штампа се, али и награђује, све више изузетно добрих књига женских аутора. Оне су отвориле неке нове теме, или старе, али на нов начин те та увек актуелна и провокативна тема кроз ближу и даљу историју, данас је превазиђена.
У прилог оваквој литерарној подели, а у сусрет 50 Дисовом пролећу, неопходно је констатовати да су до сада само три песникиње биле лауреати Дисове награде: Десанка Максимовић (1968), Весна Парун (1986) и Радмила Лазић (2004).
Рајко Лукач (1952), дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Објавио је преко десет књига поезије (Који куну дане и ноћи, Ухолаже, Јапија за ћивот, Реликвијар, Биштање пред лапот, Јона из фиоке, Плес двојника), пет романа (Чипкарска школа, Љетне санте, Божји угодници, Архивске гробнице, Хроничар), књиге прича (Мојин краљ, Шеталиште хромих, Самртни загрљај), затим две радио драме и једну ТВ драму.
Милица БАКОВИЋ