А што ћу ти ја јадна причат : животне приче жена, приредила Свенка Савић са сарадницима, Футура публикације, 2008.

Имајући у виду значај усмене историје за проучавања у оквиру хуманистичких наука, Удружење грађана Женске студије и истраживања још пре десетак година отпочело је са прикупљањем и архивирањем животних прича жена са тла Војводине. За протеклу деценију, замисао др Свенке Савић и њених сарадница прерасла је у добро осмишљен тимски рад чији су резултати веома запажени. Наиме, мрежа истраживача оспособљених за избор испитаница, њихово интервјуисање и архивирање прича о животном путу који су жене из најразличитијих узрасних, образовних и социјалних слојева превалиле до тренутка у којима се њихова исповест тонски бележи, постала је све разгранатија. Захваљујући томе, и територија са које се одабирају сабеседнице знатно је проширена, а број прикупљених и обрађених прича временом је знатно порастао. Пре три године, када је изашла књига сачињена од 47 животних  прича жена које су се сагласиле да разговор са њима буде публикован, у  бази података Женских студија у Новом Саду било је похрањено 172 приче.

Књига насловљена речима којима се потенцијалне саговорнице у ствари бране од приче и сакривају бојазан од обелодањивања најинтимнијег, полазећи од чињенице да су оне сасвим неважне и да њихова сведочанства немају тежину ни значај, управо потврђује супротно. Потресне и упечатљиве исповести усмераване тачно утврђеним схемом питања (рођење, васпитање, порекло, образовање, професија, равноправност на послу, партнер, муж, брак, сексуалност, контрацепција, деца, материнство, материјално стање, вођење домаћинства, слободно време, јавни и политички живот и околности, питање  вероисповести, улога цркве…) ових пољопривредница, поштарки, модисткиња, оперских и кафанских певачица, домаћица, професорки универзитета, глумица, правница, песникиња, фризерки, чине заиста богати каталог посве различитих интимних историја. Ипак, сакупљене међу једним корицама, животне приче жена које су припаднице различитих генерација, а самим тим и сведоци различитих историјских и друштвено-политичких збивања, могу се читати у различитим контекстима, чиме добијају и вредност непатворених сведочанстава века који је за нама. Иако најчешће и у властитој перцепцији света остају скоро невидљиве, јер уместо о себи приповедају о ближњима, у приповедању сваке од испитаница, јасно се исказују историјске, националне, социјалне, верске, политичке и друге условљености живота на овим просторима.

Без обзира колико ова непроцењива женска искуства била различита, без обзира што нам се при ишчитавању много пута учинило да јунакиње две узастопне приче као да уопште не припадају истом времену, а ни простору, заједничко им је једно: све потврђују ону стару истину да нико не може замислити занимљивију и чудеснију приповест од оне коју исписује сам живот. Из сваке од предочених исповести, при том,  непрестано допиру оне орвеловски интониране речи које у предговору наводи Маријана Чанак: Сви су једнаки, само су мушкарци једнакији од жена.

Оливера Недељковић