Logo Gradske biblioteke

Књига недеље – То је био само пикник

To-je-bio-piknikРоман То је био само пикник (Београд, Р. Алфандари, 2005) , често промовисан и представљан у медијима, написала је Рели Алфандари Пардо, а са француског га је превела Радмила Шуљагић.

„Са почетком немачке окупације Југославије, јеврејска породица Алфандари нашла се пред судбоносном одлуком: да ли да искористи последњу прилику за бекство из земље, или да остане у Београду и дели судбину југословенског народа“. Поштујући југословенство, породица Алфандари одлучује да остане у Београду.

Заплет почиње у марту 1941. године када већ почињу демонстрације јер влада потписује пакт са Хитлером. На улицамa Београда кличе се рату, пали се aмбасада Немачке, уништавају се Хитлерове слике… Радио Лондон је похвалио малу Југославију и њен велики народ, који се никада не може победити… Док људи на улицама гласно говоре, Јевреји у кућама тихо причају, а многи већ напуштају земљу. На Ускрс, 6. априла, Београд је бомбардован..

Истинита животна прича о српској Ани Франк је заправо животопис једне јеврејске дванаестогодишње девојчице која једина од своје четворочлане породице преживљава холокауст. Сећајући се окупираног Београда, полицијског часа, принудног рада њеног оца и брата, Сајмишта, Топовских шупа, али и живота у избеглиштву, она указује на времена када су смрт и Јевреји постали нераздвојни. Тема романа је истинито сведочанство битних тренутака у историји ових простора. Као и многи Јевреји, Релица је приморана да мења идентитет. У Аранђеловцу је Рада, у Београду Хрватица… Да би сачувала голи живот, три године у ужасном страху проводи у шпајзу код теткиних пријатеља, Буце и Драгог. О Мами, Тати и шеснаестогодишњем рођеном брату Ацу, не зна ништа. У време када се човачанство бори против сила нацизма, Релица преживљава надреалистичке ситуације у Аранђеловцу, код болешљиве Иване која од Релицине тетке Матилде и тече редовно добија апанажу, али Ивани је то увек недовољно. Релица упознаје сиромаштво, студен, глад, беду и ужасан страх од правог идентитета… У мислима стално понавља очеве речи: „Ако се ти одричеш своје религије, ти се одричеш своје прошлости, твојих корена, ти престајеш да будеш ти, лично“.

Ближи се пролеће, Ускрс 1944. године, последње празновање под окупацијом. Релица се носталгично сећа свог одласка у синагогу за дан Јом-Кипур и Ханука… Али, уместо да звоне звона на службу Божју, опет се чују сирене за узбуну. Поново бомбардовање, али овога пута бомбардују савезници… После рата, неко време проводи код тетка Ребеке у Италији, а затим се преко Црвеног крста укључује и тетка Ана, одувек „црна овца“ у породици. На виђење са тетком одлази у Загреб. Ана је другачија од свих, последње године је провела у Мароку. Захваљујући Пјеру, свом првом мужу није била депортована.

Ана предлаже Релици да оду у Ницу и живе заједно, али она, иако предосећа шта се у међувремену збило са њеном породицом, са зебњом упорно очекекује Маму, Тату и Ацу. Ана јој саопштава болну истину коју Релица не жели да прихвати:

– Ти можеш исто тако добро да их чекаш у Ници, ако ти већ ниси довољно одрасла да схватиш, како ти није остао више нико кога треба да чекаш.

Рели Алфандари је рођена у Београду 1929. године. Њена прва адреса је Кајмакчаланска улица у Београду (до 1941), а друга је у Француској (од 1946). Трећа, тј садашња адреса, је у Израелу. Јосеф Пардо, њен животни сапутник је дубоко схватио пакао кроз који је прошла те је на корицама њене књиге симболично осликао део њеног ратног животописа – празан кофер и црвени балон. Имају двоје деце и петоро унучади.

Рели скромно објашњава да је књига настала из жеље да својој деци остави траг. Књигу посвећује Ленки, Моши и Аци Алфандари, тј. родитељима и брату који настављају да живе у њеном срцу. Наслов књиге настао је случајно. Срела се са једном познаницом у Тел Авиву и када су се распитале где је која била за време рата, Рели је поменула Београд и „свој“ шпајз. Познаница је одговорила:

То је био само пикник, ја сам била у Аушвицу“.

Драгослав Симић, новинар у тексту „Пикник у шпајзу“, између осталог, пише: „Треба књигу доставити Лустигу односно преко њега, Спилбергу, са препоруком. Или, можда неки домаћи редитељ има бољу идеју пре него што се деси да Србима неки други културни посленици из неке друге земље, открију нашу Ану Франк.

 

 

Милица Баковић

Ознаке: , , ,


Одговоре можете пратити кроз RSS 2.0 feed. Можете оставити одговор, или trackback са вашег сајта.

AddThis Social Bookmark Button

Оставите коментар