Српско четворојеванђеље

             У ''Каталогу'' Љубомира Симовића, управника Народне библиотеке Србије, из 1903. године ова књига уведена је под бројем 55 као ''Српско четворојеванђеље'', рукописна књига с краја XIII-почетка XIV века. Рукопис припада рашкој преписивачкој школи, српске редакције, писан је на пергаменту са повезом у кожи. Народној библиотеци књигу је поклонила Пећка патријаршија. Књига има 306 листова и текст је у потпуности сачуван. Поједини листови исписани су на хартији из XVI века, што говори да су накнадно мењани оштећени или изгубљени листови пергамента.
             Рукопис је са осталих 56 највреднијих књига нестао на нишкој железничкој станици током повлачења владе, да би га Владимир Мошин пронашао 1966. године у библиотеци ''Сер Честер Бити'' у Даблину. Дигитална копија урађена је у Даблину и 2005. године предата Градској библиотеци ''Владислав Петковић Дис''.