Logo Gradske biblioteke

Александар Ристовић

СВЕТИЉКЕ ДУЖ ОВИХ ДАНА

 АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ (1933-1994)

 ПОВОДОМ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА И ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД УРУЧЕЊА ПЛАКЕТЕ СА ДИСОВИМ ЛИКОМ

 Приредила: Оливера Недељковић

Ове године, 24. августа, књижевник Александар Ристовић напунио би осамдесет година. Са тим лепим јубилејем поклопила би се и тридесетогодишњица од како је овај песник постао добитник Дисове плакете, када је у издању чачанске Библиотеке објављена његова збирка Горе и доле. Али, он већ скоро пуне две деценије припада бескрају, оним даљинама из којих је дошла и сва његова особена и сензибилна лирика. Зато ћемо наредне странице Завичајног албума Градске библиотеке Владислав Петковић Дис, испунити фотографијама и песмама овог ствараоца, који припада много ширем духовном простору од краја у коме се родио.

Настојали смо  да створимо једну виртуелну фотобиографију књижевника на кога завичај с поносом и пажњом  негује успомену, у жељи да његови стихови постану светиљке дуж наших дана. Њихов треперави сјај и данас, у време, како каже песник, вашарске шатре, пауновог пера, неуког учитеља и књиге која се не може отворити ни с које стране,  својом самосвојношћу и лепотом привлачи посвећене читаоце поезије. Надамо се да ће се њима, након листања овог албума, придружити још неко, привучен светлошћу екрана и овим страницама које не шуште под прстима. Свима њима,  свима нама, песник као да се, отуд, из бескраја, обраћа:

Поезију више нико не чита.
Па онда ко си ти кога видим
нагнутог над овом књигом?

Замишљени над стиховима којима године непрестано додају нови сјај, загледани у песников лик, лакше ћемо дати одговор на ово, најтеже од свих питања.


О ПЕСНИКУ

Александар Ристовић је рођен 24. августа 1933. године у Чачку у породици Милеве (дев. Поповић), домаћице, и Риста Ристовића, професора историје у чачанској Гимназији. Основну школу и Гимназију завршио је у родном граду. После завршених студија књижевности у Београду, најпре је радио као професор у Основној школи „Филип Филиповић“ и Гимназији у Чачку, а потом као уредник у београдским издавачким предузећима Младо поколење и Нолит. Објавио је збирке песама Сунце једне сезоне (Нолит, 1959), Име природе (Багдала, 1962), Дрвеће и светлост унаоколо (Просвета, 1964), Венчања (Нолит, 1966), Текстови (Просвета, 1969), О путовању и смрти (Нолит, 1976), Та поезија  (Нолит, 1979), Улог на сенке (СКЗ, 1981), Нигде никог (Нолит, 1982), Горе и доле (Градска библиотека у Чачку, 1983), Дневне и ноћне слике (Народна књига, 1984), Слепа кућа и видовити станари (Нолит, 1985), Лак као перо (Нолит, 1988), Платно (Народна књига, 1989), Празник луде (Просвета, 1990), роман Трчећи под дрвећем (Просвета, 1970) и књигу поетске прозе Писма сањалици (Нолит, 1972). Матица српска постхумно је издала Ристовићеву збирку песама Хладна трава (1994), а издавањем књига Кост и кожа, Песме (1984-1994), Светиљка за Ж. Ж. Русоа, Неки дечак и Мали есеји, Нолит је 1995. године објавио песникову рукописну заоставштину, коју су приредили Милица Николић и Милош Стамболић. Исте године Српска књижевна задруга објавила је и књигу Ристовићевих песама Мириси и гласови у избору Павла Зорића. У избору и препеву Чарлса Симића, изашле су две књиге Ристовићевих песама на енглеском језику: Some оther Wine and Light (The Charioteer Press, Washington, 1989) и Devil’s Lunch (Faber and Faber, London, New York, 1999). У организацији Градске библиотеке Владислав Петковић Дис у Чачку 22. априла 2010. године одржан је Научно-критички скуп Поезија Александра Ристовића. Радове изложене овом приликом чачанска Библиотека је у оквиру 48. Дисовог пролећа објавила 2011. године у зборнику Поезија Александра Ристовића, који је уредио проф. др Радивоје Микић, а наредне године су у едицији Завичајна библиографија из штампе изашли прилози за биобиблиографију овог књижевника које је под насловом Светиљка за Александра Ристовића сачинила Оливера Недељковић.

Александар Ристовић је преводио са француског језика. У његовом преводу објављена је 1969. године збирка песама Жака Превера Поезија. Поред превода дела Шарла Бодлера, Клода Кампања, Алена Роб-Гријеа и других француских књижевника, у периодици је објављивао приказе књига. Аутор је читанки за основну школу, приређивач бројних књига за децу, а за најмлађе читаоце с пажњом и љубављу уређивао је  Нолитову едицију Моја књига.

Добитник је Нолитове и Змајеве награде за књигу Нигде никог. За збирку Слепа кућа и видовити станари добио је 1986. године Октобарску награду града Београда, а 1991. године за књигу Празник луде награду Бранко Миљковић. Главни гост Дисовог пролећа у Чачку био је 1983. године.

У браку са Љубинком (рођеном Пејовић),  добио је кћер Ану која је једна од најзначајнијих савремених српских песникиња.

Умро је 30. јануара 1994. године у Београду, а сахрањен 2. фебруара на београдском Новом гробљу.

ПРЕУЗМИТЕ ЦЕО ТЕКСТ У PDF ФОРМАТУ.

 * * *

ГАЛЕРИЈА

 [nggallery id=5]