Logo Gradske biblioteke

Владислав Петковић Дис – Можда спава

8. марта 2013. urednik Објављено у Записи Нема коментара »

audio-icon

 

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, crape звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

He сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил’ те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
He сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме oceћa,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
He знам место на ком живи или почива;
He знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

AddThis Social Bookmark Button

Владислав Петковић Дис – Оргије

26. октобра 2011. urednik Објављено у Записи Нема коментара »

Владислав Петковић Дис – Оргије

 

ОРГИЈЕ

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет:
Без свега, и без радости; мада нам груди
Чезну за цвет.

Звуци виолина, вино, јак додир жена
Дају нам пир,
Ал’ свуда се крећу сенке мртвих времена,
Умрли мир.

Музика с песмом пружа нам cтape јауке,
Опела траг;
Загрљај, занавек наше скрштене руке
И живот наг.

У самоћи нам станује, к’о у ћутању,
Велики страх;
Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању,
Ледени дах.

У игри, у пољупцима тражимо бесно
Израза, сна;
Плачемо, мртвима што је у паклу тесно,
Кад нема дна.

Јер свак живи у гробу свом, само што неће
Да види гроб.
Ни своје дане, што горе, к’о мртвом свеће,
Ни своју коб.

Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила
Стварамо зрак:
Све нас је довела тајна што нас убила,
Откала мрак.

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет;
И знамо, радост не може да се пробуди,
Опао цвет.

AddThis Social Bookmark Button

Владислав Петковић Дис – Наши дани

18. августа 2011. urednik Објављено у Записи Нема коментара »

Владислав Петковић Дис – Наши дани

 

НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
K’o једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
He чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
He види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

AddThis Social Bookmark Button

Владислав Петковић Дис – Тамница

18. августа 2011. urednik Објављено у Записи Нема коментара »

  Владислав Петковић Дис – Тамница

 

ТАМНИЦА

To је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
To је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. He беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к’о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал’  бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к’о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
K’o једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију што их види моја снага.

AddThis Social Bookmark Button

Владислав Петковић Дис – Разумљива песма

30. јуна 2011. urednik Објављено у Записи Нема коментара »

Vladislav Petkovic Dis – Razumljiva pesma

 

РАЗУМЉИВА ПЕСМА

И на овој земљи живот ме опија.
По њој када лутам моје мисли бледе,
Губе се у небо, у свет хармонија,
У облак, у звезде, невине погледе.

На њој оно место мене само плени
Где станује љубав, где је радост млада,
Пролазна и лепа, к’о цвет драгоцени,
Као престо снова, као живот нада.

He марим иначе за живот и бриге
Народа и људи, за принципе разне,
Бацане одувек у једне таљиге,
Што их коњи вуку и све главе празне.

Волим облак, цвеће, кад цвета и вене,
Ал’ никако људе што ропћу и пиште:
Што другога боли, не боли и мене;
Мене туђи јади нимало не тиште.

AddThis Social Bookmark Button

Владислав Петковић Дис – Пијанство

30. јуна 2011. urednik Објављено у Записи Нема коментара »

Vladislav Petkovic Dis – Pijanstvo

 

ПИЈАНСТВО

He марим да пијем, ал’ сам пијан често
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

He марим да пијем. Ал’ кад приђе тако
Свет мојих радосги, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак’о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: “ Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће“.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

AddThis Social Bookmark Button

Владислав Петковић Дис – Тамница

20. јуна 2011. urednik Објављено у Записи Нема коментара »

Владислав Петковић Дис рођен је у селу Заблаћу код Чачка 27. фебруара 1880. године по старом, односно 10. марта према јулијанском календару. Владислав је девето од тринаесшоро деце Димитрија и Марије Петковић, и једино дете рођено у Заблаћу где Димитрије од 1861. године, па до смрти 1893. држи механу. Петковићи су живели у Палилулском сокаку у Чачку где су рођена друга деца.

Владислав Петковић завршио је полугимназију у Чачку школске 1896/1897. године, а седми и осми разред у гимназији „Доситеј Обрадовић“ у Зајечару, где  мује брат Радослав постављен за подофицира у 12. пешадијском пуку. Дис два пута безуспешно иокушава да 1900. и 1901. положи матуруу Зајечару. Почетком 20. века обрео се у Београду, где ради на трошарини. Смрт најпре оца, а потом мајке Марије (1901) и брата Михаила (1905), означиле су материјално посрнуће породице, које ће Диса пратити кроз живош „где је пао и он“. Прочитајте остатак текста »

AddThis Social Bookmark Button

Владислав Петковић Дис – Јутарња идила

20. јуна 2011. urednik Објављено у Записи Нема коментара »

Vladislav Petkovic Dis – Jutarnja idila

 

ЈУТАРЊА ИДИЛА

+ Михаилу Петковићу, моме брату

Имао сам и ја веселих часова,
Није мени увек било као сада;
Имао сам и ја сате без болова,
Осмејака ведрих и радости, мада

To је давно било… На груди сам руке
Прекрстио своје. Гледам како тама,
Нечујно и тихо, не правећи звуке,
По зиду се пење у чудним сликама:

K’o љубавна чежња, као туга знана
Преко мртве драге, преко гроба ледног;
И насупрот тами из ранијих дана,
Јавља ми се слика срећног јутра једног.

Устао сам рано, преко обичаја;
Отворио прозор. Изгледаше као
У природи да је било окршаја
Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао.

Неба нигде нема. Можда је пропало.
Елементи страсти негде се још боре.
Можда је и сунце ропства нам допало.
Знам, тог јутра земљи није било зоре.

Облици се сиви уплашено нагли
Испред мога ока, и као да моле
За помоћ, спасење њима, киши, магли,
Од нечије руке што их тера доле.

Нагло одох к њима. Тамо видех како
Залазе сва бића, и пропаст их носи;
Видех да се гаси и светлост и пак’о,
Неку мутну утвар да маше и коси.

У тренутку једном не знам шта се деси….
Када се пробудих, удараху звона,
Уз очајни ропац умираху греси,
Купљени животом: то мре васиона,

Земља, њено време. Умираху боје,
С њима душе људи и гробови њини:
Сазреваху звезде, ал’ да их опоје
He остаде нико, ни ноћ у црнини.

И неста планета и животу трага;
Изумире и смрт. Више нема људи;
Са мене се поче да откида снага,
Сви удови, редом, и поглед што блуди.

Мину све што беше, хтеде бити икад.
Тама се увуче у идеју снова:
Раскошније смрти нисам глед’о никад.
Имао сам и ја веселих часова.

AddThis Social Bookmark Button